BLOG

„Ne mogu" ili „neću"?

Pitanje koje retko sebi postavljamo

Koliko puta si u poslednjih mesec dana rekao/la „ne mogu"?

Ne mogu da se suočim sa tim razgovorom. Ne mogu da se vratim tom sećanju. Ne mogu da preuzmem tu odgovornost.

A koliko puta je to zapravo bilo istina?

U radu sa klijentima se iznova vraćam na isto mesto: ono što nazivamo „ne mogu" je gotovo uvek, u suštini, „neću". Razlika između ta dva glagola izgleda sitno, gotovo gramatički nevažno. A zapravo je to razlika između nemoći i izbora.

„Ne mogu" je izgovor

„Ne mogu" nas oslobađa odgovornosti. Ako zaista ne mogu, onda nisam ni kriv/kriva što nisam. Nema tu izbora, nema mesta za krivicu, nema ni prostora da se zapitam zašto zapravo izbegavam. „Ne mogu" je društveno prihvatljiv izgovor za nešto mnogo neugodnije: „Neću, jer me je strah."

Ispod straha

Kad kopamo ispod tog „neću", skoro uvek nalazimo strah — od toga da nešto nećemo uraditi dovoljno dobro, da ćemo se suočiti sa nečim ružnim u sebi, da ćemo, ako se upustimo, izgubiti nešto što nam je važno. I taj strah je razumljiv. Nije problem sam strah — problem je što ne smemo da ga priznamo, ni sebi, ni drugima. Lakše je sakriti se iza „ne mogu" nego reći: „Neću, jer me je strah, i ne znam šta ću sa tim ako priznam."

Ovde se skoro uvek javlja i otpor — onaj deo nas koji kao da ne da da nam bude dobro, koji sabotira baš onaj korak koji bi nas pomerio napred. Otpor nije naš neprijatelj. On je deo koji je nekad naučio da je bezbednije ostati tu gde jesmo, koliko god to „tu" bilo neudobno.

Paradoks izbegavanja

I tu dolazimo do paradoksa koji viđam iznova i iznova: izbegavanjem odgovornosti retko štitimo ono čega se plašimo da ćemo izgubiti. Naprotiv — često baš to i izgubimo, samo na duži i bolniji način. Onaj ko izbegava suočavanje jer se plaši da neće biti „dovoljno dobar", često na kraju izgubi ono što je pokušavao da sačuva — ne zato što se suočio, nego zato što nije.

Olakšanje umesto tereta

Preuzimanje odgovornosti zvuči teško. Zvuči kao teret. Ali u praksi, gotovo uvek nosi olakšanje. Kao što reče jedan moj drug: „Priznavanje greške i preuzimanje odgovornosti, ne vodi nas niže, već više". Drugim rečima, kada preuzmemo odgovornost, kao da malo porastemo i sazrimo, a to zapravo dovodi do olakšanja. Kad prestanemo da se krijemo iza reči „ne mogu", i priznamo da nećemo — otvara se prostor za pravo pitanje: a šta ako bih hteo/la? Ne zato što moram, nego zato što bih time sebi učinio/la dobro.

Sledeći put kad ti se omakne „ne mogu" — zastani na sekund. Pitaj se iskreno: da li zaista ne mogu, ili se, negde ispod, krije jedno tiho, uplašeno „neću"?

Manja Šumadinac