BLOG
Pre neki dan na radionici čija je tema bila oralna karakterna struktura, jedna drugarica je postavila pitanje: „Šta je sa nama koji vrlo jasno znamo šta nam treba u odnosima i umemo to da tražimo, ali koliko god da se lepo, jasno i artikulisano izrazimo, i dalje nikako ne dobijamo od drugih ono što nam treba — o čemu se tu radi?“
Osim standardnog odgovora da to iz nas i dalje deluje naše nesvesno, da i dalje negde duboko verujemo da nećemo dobiti, postoji još jedan odgovor koji nas vodi direktno do korena problema. Taj problem se u jednoj reči može opisati kao egoizam. O čemu se zapravo radi? Svi mi koji nosimo jaku narcističku ranu, koja nastaje tako što u detinjstvu naše primarne potrebe za povezanošću, sigurnošću, viđenošću, priznanjem, prihvaćenošću... nisu bile namirene, zapeli smo u dečjem narcističko-egoističnom obrascu i i dalje verujemo (bar nekim delom svog bića) da se svet vrti oko nas i da treba da bude onakav kakav mi mislimo da treba.
U odraslom dobu taj egoistični narcistički obrazac može da se manifestuje na dva načina, u zavisnosti od naše prirode. Jedan oblik egoističnosti je onaj koji svi manje-više prepoznajemo i koji se ispoljava kroz grandioznost, nadmenost, osećaj da imamo pravo da zahtevamo da sve bude onako kako smo mi zamislili jer znamo da je to ispravno i pravedno, osećaj da smo superiorni i bolji od drugih (jer mislimo da više znamo, ili imamo više iskustva ili kapaciteta...).
Drugi oblik egocentričnosti je daleko manje prepoznat, odnosno o njemu se nedovoljno priča u psihološkim krugovima iz ove perspektive. Radi se o osobama koje se ne osećaju dobro same sa sobom, koje za sebe misle da su loše, često i najgore, koje neprestano brinu o tome šta drugi misle o njima, koje svako svoje delovanje prvo dobro izanaliziraju i postupaju tako da u što većoj meri umanje mogućnost za pojavu bilo kakve greške i nesavršenosti. Ti ljudi imaju prejakog Unutrašnjeg kritičara i, samim tim, preteran osećaj krivice i srama.
Ono što ostaje neadresirano jeste da sva navedena problematika izvire iz preterane preokupiranosti sobom, tj. iz egocentričnosti, i da je uzrokovana dubokom narcističkom povredom. Jasno je da se grandioznost javlja kod onih koji su po svojoj prirodi snažniji, temperamentniji i buntovniji, dok se posramljenost i inferiornost javljaju više kod onih koji su nežniji i senzibilniji po svojoj prirodi. Vrlo često ista osoba ispoljava i jedan i drugi vid ponašanja, u zavisnosti od toga u čijem se društvu nalazi — odnosno da li u odnosu na situaciju i osobu s kojom je u interakciji percipira sebe kao inferiornu ili superiornu. No, u osnovi obe problematike leži isti uzročnik, a to je osećaj da takav kakav jesam nisam dovoljno dobar, i zbog toga osećam sram — pa ću onda ili da se izdižem i budem grandiozan i dominantan u odnosu na druge, ili ću da brinem o tome šta drugi misle o meni i kako me vide, pa ću učiniti sve da se pokažem kao ispravan i nepogrešiv.
I jednima i drugima je cilj da pridobiju što više pažnje i ljubavi, odnosno svega onoga za šta su bili uskraćeni tokom odrastanja, čega su ostali gladni, i zbog čijeg nedostatka nisu imali mogućnost da sazru i postanu zaista odrasli — iako krštenica tvrdi da su odavno u svom odraslom dobu. Zapravo smo zapeli u infantilnoj fazi egocentričnosti, u kojoj dete ne razlikuje „ja“ od „ne ja“, odnosno ne oseća da svet nije napravljen po njegovoj meri, da stvari van njega nisu onakve kakve ono misli da treba da budu — odnosno, kada primeti da spoljni svet nije pravedan. Baš zbog toga dete u nama ima snažnu emotivnu reakciju zameranja, ljutnje, besa (kod grandioznih, temperamentnih i agresivnih), ili reakciju očaja, tuge, bola (kod onih senzibilnijih i sa manjim kapacitetom). Naravno, često se kod iste osobe javlja i jedna i druga reakcija, uglavnom naizmenično, a ponekad i uparena — a stanje nemoći koje je ispod se manifestuje kroz ono što sam nazvala besobol (dakle, bol i bes zajedno).
I jedna i druga ekspresija upućuju na to da druga strana, od koje očekujemo da nam zadovolji potrebu, nije dovoljno dobra, i kroz traženje ne komuniciramo samo šta nam treba, već je zapravo osnovna poruka koju neeksplicitno izražavamo: „Ti si kriv što ja nisam dobro.“ Naime, ako imamo očekivanje da drugi prepoznaju naše potrebe i da ih ispune, obično pre nego što izrazimo svoje potrebe osećamo ljutnju i frustraciju zbog toga što ta druga osoba već nije sama otkrila šta nam treba. Pitamo se u sebi da li nas ta osoba uopšte voli, da li joj je stalo do nas ako ne može da skonta šta nam treba. I onda, tako ljuti i frustrirani, rešimo da konačno tražimo („jer ovako stvarno više ne ide“), ali to ne činimo iz mirnog, odraslog mesta, već iz Unutrašnjeg Povređenog ili Adaptiranog deteta. I umesto da jasno i mirno kažemo šta nam treba, i da uz to naglasimo da smo već zahvalni i zadovoljni što mnoge druge stvari dobijamo od te osobe od koje nešto tražimo, mi zapravo u sve unesemo emociju Povređenog deteta, koje je u tuzi, bolu, često i očaju, ili Adaptiranog deteta, koje svoju ljutnju izražava kroz agresiju ili pasivnu agresiju.
Ovde je važno da malo pojasnim šta je to Adaptirano dete u nama. To je deo nas koji je nešto stariji od Povređenog deteta, odnosno deo koji je ostao u tinejdžerskim godinama i koji je zapravo dete u telu odrasle osobe. Ovaj deo nas često brkamo sa Odraslim jer je dovoljno pametan i snažan da, kao i mnogi tinejdžeri, misli da je već popio svu pamet ovog sveta, a takođe se oseća i jako jer je konačno osetio i fizičku snagu i sposobnost da se na ovaj ili onaj način zauzme za sebe (uglavnom to radi kroz agresiju, pasivnu agresiju i otvoreno ili prikriveno kontriranje). Adaptirani deo nas se razvio kao zdrava reakcija na povređujuće okruženje. U Adaptirano dete spadaju svi naši odbrambeni (a samim tim i napadački) mehanizmi, naša negativna senka, niže ja i sve one karakteristike koje smo razvili kako bismo se zaštitili od okruženja koje nas ne prihvata takve kakvi jesmo. Kao odrasli često mislimo da reagujemo iz Odraslog dela, a zapravo je na scenu stupilo naše Adaptirano dete. Taj deo nas razmišlja samo o svom interesu, cilj mu je da zaštiti Povređeno dete u nama, i u tu svrhu često ne bira sredstva. Važno je da vidimo da je njegova namera dobra, ali nije dovoljno zrelo da sagleda da njegov lični interes stoji na putu zajedničkog interesa (ovo naročito važi za partnerske odnose).
Adaptirano dete nema osećaj da ako je nama dobro, onda je i meni dobro, već sebe doživljava naspram drugih — ne razmišlja u duhu „mi“, već „ja i ti“, a često i „ja protiv tebe“. Taj deo i dalje smatra da drugi treba da znaju šta mu treba, dakle na neki način i dalje ne razlikuje „ja“ i „ne ja“, ali polako to osvešćuje i počinje da doživljava da postoji svet van njega — samo što misli da je taj svet loš i da je protiv njega. Adaptirano dete takođe ne želi bliskost i intimnost — naprotiv, toga se plaši, jer intimnost podrazumeva da smo otvoreni, ranjivi i hrabri da pokažemo svoju ranjivost. Takođe, ako želimo da ostvarimo bliskost sa drugim ljudima, potrebno je da preuzmemo odgovornost za sebe, svoje emocije i njihovu ekspresiju, a često je potrebno i da se izvinimo i priznamo da smo u nečemu pogrešili, odnosno da i mi doprinosimo stvaranju problema koji imamo u odnosu. No, Adaptirano dete nije u stanju da nosi takvu odgovornost i da pokaže ranjivost, niti je to njegova funkcija. Naprotiv, njegova funkcija je da zaštiti onaj slabiji, već povređeni deo nas.
Problem nastaje kada u našim odraslim odnosima nastupamo iz Adaptiranog deteta koje krivi, optužuje, zamera, brani se, napada. Tom delu nije u interesu da nađe zajednički jezik sa drugima, da ostvari saradnju i zajedništvo, već mu je u interesu da dokaže da je u pravu, da je on ispravan i dobar i da samo želi pravdu. Ali da bi on bio takav, druga osoba mora da bude sve suprotno, tj. da nije u pravu, da je loša i pogrešna. I onda sa takvom energijom odemo da tražimo od druge osobe ono što nam treba, i koliko god da biramo reči, džaba je — ako je ispod tih reči energija okrivljavanja.
Takođe, često umemo da tražimo i iz Povređenog deteta. Tada pokazujemo tugu ili bol, silnu potrebu za prihvatanjem od strane druge osobe, i možda i mislimo kako smo, eto, ranjivi i iskreni, i samo želimo stvarni kontakt — a zapravo ne primećujemo da takvom energijom nesvesno šaljemo poruku partneru da je on odgovoran za to što se mi osećamo loše, jer nam ne pruža ono što nam je potrebno.
U oba slučaja, bilo da komuniciramo iz Povređenog ili Adaptiranog deteta, najčešće potpuno nesvesno, šaljemo poruku: „kriv si.“
Važno je da partnera oslobodimo odgovornosti za naše Povređeno i Adaptirano dete, da preuzmemo punu odgovornost za te naše delove, da Povređeno dete namirimo i da mu damo ljubav i zbrinjavanje koje mu je potrebno, a da Adaptiranom detetu na nežan, ali čvrst način postavimo granice i da mu bukvalno zabranimo da nas zastupa i da se pojavljuje u odnosima.
Da bismo to postigli, potrebno je da pre svega osvešćujemo i osnažujemo Odrasli deo nas. Ali tu dolazimo do, po mom mišljenju, velikog problema, a to je da današnje društvo, a naročito razni psihoterapijski pravci, zapravo osnažuju ne naš Odrasli, već Adaptirani deo! To je ujedno i objašnjenje zašto je toliko razvoda među onima koji rade na sebi. Zapravo odemo u drugu krajnost, pa iz osećaja srama i nedovoljne dobrosti s kojim smo često i identifikovani, završimo u osećaju da smo centar sveta, da su samo moje potrebe i granice važne — i, zanimljivo, vrlo retko se zapitamo (a još ređe nas to pitaju terapeuti): šta su potrebe mog partnera? Kako ja mogu da doprinesem, šta treba da uradim, koje partnerove potrebe treba da ispunim kako bih mu olakšala da ispuni moje potrebe? Kako može oboma da nam bude dobro, kako možemo da postignemo dogovor, kako možemo da istovremeno ne odustajemo od sebe, a da budemo tu jedno za drugo?
I da se vratim na temu i da sumiram... Kada tražimo iz Povređenog i Adaptiranog dela, tu se provlači energija okrivljavanja, stav je „ti vs. ja“, i naravno da nema šanse da će nam drugi dati ono što tražimo ako, dok tražimo, činimo da se oni osećaju loše. Osim toga, izražavanje svojih potreba iz dečjeg dela je često u formi zahtevanja, što je takođe vrlo odbijajuće. S druge strane, kada tražimo iz Odraslog dela, mnogo su veće šanse da dobijemo ono što nam treba. Odrasli deo, onaj koji je dovoljno inteligentan da spozna da je lakše biti zajedno nego sam, koji je timski igrač, deo koji voli, saoseća i razume, koji želi zajedništvo i saradnju, koji ima stav „mi“ a ne „ja protiv tebe“ — traži na sasvim drugačiji način. On ne zahteva, ne okrivljuje, ne pravi se da je najbolji na svetu, ispravan i nepogrešiv — naprotiv, on preuzima odgovornost za sebe i sve ostale nedovoljno zrele delove, spreman je da kaže da i on ima nedostatke i da pravi greške, i dok traži, on verbalno, neverbalno i energetski komunicira potrebu da budemo povezani, da se volimo i da smo dobri. Zato je potrebno da se svaki put kada nameravamo da nešto od nekog tražimo zapitamo: „Iz kog dela sebe komuniciram?“ Ako je odgovor „iz Povređenog ili Adaptiranog deteta“, najbolje da odmah ućutimo, postavimo sebi granicu i saberemo se. Damo sebi vremena da se centriramo u Odraslom, da se setimo ljubavi i povezanosti koju imamo i koju želimo da održavamo sa voljenom osobom, setimo se nas, setimo se svega dobrog što već postoji u tom odnosu. I onda nastupimo sa energijom ljubavi, strpljivosti, mekoće, bez očekivanja i spremni da prihvatimo i negativan odgovor. To je oslobađajuće i za nas i za drugu osobu, i otvara prostor za dogovaranje, pregovaranje, zajedništvo i još veću uzajamnu ljubav, bliskost i povezanost.
P.S. Tekst je baziran i inspirisan učenjem Terryja Reala, osnivača RLT terapije (Relational Life Therapy), i Davida Rica, autora knjige „How to Be an Adult in a Relationship“, a pre svega je nastao kao rezultat mog osvešćivanja i samostalnog rada na Adaptiranom delu, koje dosadašnje terapije na koje sam išla nisu adresirale.
Manja Šumadinac
Tekst je postavljen na moju privatnu FB stranicu 23.04.2024, a nekoliko dana kasnije šerovala ga je FB i IG stranica „Beleške sa psihoterapije“
MANJA ŠUMADINAC · SINTEZA
← Nazad na blog