BLOG

Između vere i sumnje: zlatna sredina u radu na sebi

Još pre petnaestak godina, kad sam, radeći u magazinu Sensa, počela da pohađam grupne radionice ličnog razvoja, primetila sam da postoji velika razlika između ljudi koji rade na sebi i onih koji ne rade, tj. koji o terapiji i koučingu imaju samo reči kritike. Tada sam se osetila kao da živim u dva univerzuma: jednom – u kom vlada uverenje da se radom na sebi sve rešava, i drugom – u kom se psihoterapija i koučing smatraju prodajom magle. Ta dva sveta retko su se susretala, a još ređe razumela.

Za potrebe ovog teksta ću pozajmiti izraze koje smo koristili u redakciji, pa ću prvu grupu nazvati biliverima (vernicima), a drugu nonbiliverima (nevernicima). Razlika između bilivera i nonbilivera je u tome što biliveri bezrezervno veruju u ono što čuju od raznih učitelja, terapeuta i „gurua“ – veruju da je sve dobro i baš onako kako treba da bude, da su oni potpuni vladari svog života i da samo od njih i frekvencija i vibracija na kojima su zavisi kakav će im biti život. Zagledani su samo u sebe i u sebi traže uzrok problema za apsolutno sve (to praktično znači da se konstantno bave sobom, što vodi u narcisizam) i ukoliko im ne ide u životu, znači da se još nisu podesili na odgovarajuće frekvencije, i samo još malo treba da porade na sebi (i još neko vreme da idu na terapije i radionice).

S druge strane su nonbiliveri koji misle da ništa nije do njih, da se život jednostavno dešava i da nemaju uticaj na spoljašnje događaje. Ne preuzimaju nikakvu odgovornost, drugi su im krivi za sve, zadržavaju se na površini i ne traže dublji uzrok za probleme koje imaju, pogotovu ne u sebi.

Biliveri su obično jako (čak i previše) povezani sa svojim emocijama, koje uglavnom vladaju njima, ili su povezani sa duhovnošću, tj. – kako je sad moderno reći – spiritualnošću, pa veruju u energije, frekvencije itd.

Nonbiliveri su potpuno racionalni, rukovode se isključivo logikom, vide samo činjenice, u svemu traže dokaz, a ono što ne može da se izmeri, za njih ne postoji. Emocije ih ne zanimaju i uglavnom nisu u kontaktu sa njima. Često se podsmevaju biliverima što u svemu vide znake, dublji smisao i slično, nazivaju ih lakovernima i smatraju sebe i sebi slične boljima, a pre svega pametnijima. Međutim, i biliveri imaju osećaj superiornosti u odnosu na nonbilivere, čak ih i žale jer, prema njihovom sagledavanju, nonbiliveri ne vide suštinu stvari, ne razumeju ljudsku psihu, pa često biliveri (zato što imaju nešto znanja o psihologiji) etiketiraju ljude oko sebe stručnim psihološkim izrazima.

Ja se već decenijama krećem i među jednima i među drugima. Sa biliverima sam povezana kroz lični razvoj (bilo kao klijent, terapeut ili koleginica), a sa nonbiliverima se oduvek družim (i, interesantno, nikoga iz bliskog kruga ljudi koje znam ceo život nisam „uvukla“ u krug bilivera). I upravo to što se krećem u obema „grupama“ daje mi uvid u to kako funkcionišu jedni, a kako drugi, a to sagledavanje mi pomaže da ostanem negde u (zlatnoj) sredini.

Nakon što sam mnogo puta bila očarana, pa razočarana nekim učiteljima i terapeutima, u nadi da će mi biti bolje ako isprobam njihov način rada koji „sve rešava“, više im ne poklanjam poverenje bezuslovno. I dalje učim, čitam, saslušam sve što mi deluje interesantno, promislim, isprobam i donesem sopstveni zaključak.

Isto tako, mnogo toga sam naučila i od nonbilivera, i to što se s njima družim sačuvalo me je od toga da i ja postanem biliver, čemu sam itekako bila sklona jer mi je zbog teškog detinjstva bila neophodna pomoć i hvatala sam se za sve i svašta kao za nešto što će me spasiti. Skeptični prijatelji su me vraćali „u vinklu“ svaki put kad bih se zanela i pomislila da mi fali samo još ta jedna tehnika koja mi se upravo nudi kako bih konačno bila dobro. (I upravo na tu kartu igraju mnogi „gurui“.)

Sve ovo pišem jer mi je ovakva „podela“ oduvek smetala i jer bih volela da se ove dve grupacije makar malo približe i počnu da uče jedna od druge – odnosno da biliveri malo više dovode u pitanje ono što čuju, umesto da se hvataju za svaku ideju koja im se ponudi kao davljenik za slamku, isto kao što bih volela da nonbiliveri ne budu toliko skeptični i da daju šansu radu na sebi (koji ne ide u krajnost u koju obično idu biliveri). Zato mi je jedan od ciljeva, i u radu i u ovim objavama, da, onoliko koliko mogu, utičem na približavanje ova dva „univerzuma“.

Zanimljivo je da se podela na emotivne bilivere i racionalne nonbilivere u velikoj meri preklapa i sa podelom po polu – žena koje rade na sebi ima neuporedivo više nego muškaraca, a moje je mišljenje (koje možda i nije tačno) da je jedan od uzroka za to činjenica da rad na sebi podrazumeva pre svega rad na emocijama, a ostali aspekti bića se prilično zanemaruju, i to muškom biću uglavnom ne odgovara, jer su muškarci češće nepovezani sa emocijama i više usidreni u svom razumu.

Zbog svega o čemu sam ovde pisala, jedna od osnovnih ideja mog rada je da kroz terapije i radionice tražimo zlatnu sredinu i nastojimo da uspostavimo dobar balans između uma, emocija, tela, duha i duše i da se svakom od ovih aspekata našeg postojanja posvetimo u potrebnoj meri. Kada su ti aspekti dobro usklađeni i približno jednako razvijeni, život postaje dosta lakši.

I tu se vraćamo na Sejranovića, jer istina je negde između. Ne isključuješ razum, ali ni srce. Slušaš sebe, ali osluškuješ i ono što se događa oko tebe. Uzimaš u obzir i ono što je subjektivno i ono što je objektivno. Da bismo uspostavili balans u sebi i svom životu, potrebno je da budemo kapetani svog broda, ali i da znamo kada da držimo kormilo čvrsto, a kada da se prepustimo struji.

Manja Šumadinac